Od svih Foknerovih knjiga, najčešće se vraćam „Divljim palmama“, bez obzira na to što mnogi ne uključuju tu knjigu među njegove vrhunske domete, poput romana „Buka i bes“, „Avesalome, Avesalome“ i „Dok ležah na samrti“.

„Divlje palme“ su prvi put objavljene 1939. godine i dve novele koje čine knjigu, „Divlje palme“ i „Starac“, štampane su tako što se njihova poglavlja naizmenično smenjuju. U mnogim kasnijim izdanjima, pa i u prevodu na naš jezik, novele su razdvojene, ali kada ih čitamo, lako uviđamo zašto je Fokner hteo da ih predstavi u isprepletenom obliku.

Naime, obe novele govore o ljubavi, o odnosu muškarca i žene, o abortusu i porođaju, i premda su obe, svaka za sebe, izuzetno dobre priče, tek u naizmeničnom čitanju dobija se kontrastna slika odnosa pojedinaca i društva prema tim temama. „Divlje palme“ donose priču o zlosretnoj ljubavnoj vezi između Harija Vilburna i Šarlote Ritenmejer, koja se završava tragičnim abortusom, dok „Starac“ (što je zapravo naziv za nabujalu reku Misisipi) govori o tome kako jedan robijaš spasava trudnu ženu pred bujicom.